Шњеготина

По предању село Сњеготина названо је по рјечици Сњеготина која као сњежница настаје у овом селу и улијева се у Велику Укрину. Рјечица је своје име добила Сњеготина, јер је најјача кад се топи снијег, а пошто је то западни дио простора снијег се дуже задржи и топи у западинама него у сунчаним странама.

Село Сњеготина је прерасло у Шњеготину замјеном првог слова било грешком или намјерно ради лакшег изговарања као што су и друга села: Осовица, Осјевица и на крају данашња Осивица или Прибиновци, Прибињић и данашњи Прибинић. У документима тешањске нахије око 1560. године, поред 45 села помиње се и село Шњеготина са својим данашњим именом, а то би требало да значи да је веома давно добила своје данашње име.

Шњеготина је веома интересантна и никад се све о њој не може рећи што би требало и о чему су људи овог села сачували предања. Вјерује се да је једана од најстаријих градиница на саставку рјечице Сњеготине и Укрине из времена Илира. На више мјеста на површини земље или у провалијама потока видљив је црни - мрки угаљ, али и друге руде које још нису испитане. Некад је у Карачу експлоатисана нека руда. Људи из Шњеготине вјерују да жељезна руда из Чечаве и бакарна из планине Чавка вежу и простор њиховог села.
Постоји вјеровање да је прва манастирска школа из Липља отворена у Карачу и да су ту преписиване црквене књигге које су пренесене у Ораховицу при бјежању пред Турцима.

Шњеготина је била једно село, а сада је подијељена на четири: Доња, Средња, Велика и Горња Шњеготина. Ово, некад највеће село у тешањској нахији бег је подијелио на четири дијела и то двојици синова и двјема кћеркама односно зетовима, па је свак добио по једну Шњеготину од којих су сви добро живјели и имали велики приход за себе и царевину.
Село је имало више бегова, а људи памте Омербега као врло уљудног човјека, који је до своје смрти био драг гост Шњеготине. Чардак, штале, кошеви, амбари, сењаци и други објекти били су на простору гдје се сада ударају темељи цркви у изградњи. Последњи субаша био је Симо Крстић из Шњеготине. Нека предања указују да су Турци и бегови из Тешња били чести гости Шњеготина, али да су имали и жртава на том путу.

Тако је сачувано предање да је неки високи Турчин ефендија или кадија идући кроз село наишао између свиња. Бојећи се прасцима крмаче и нерастови су га напали и усмртили. Сахрањен је ту и изграђен му је споменик чији остаци и данас постоје. То мјесто зове се "Јаушко гробље" због тога што је дошло много свијета из Тешња на сахрану, па су тешко ожалошћени јаукали да се чуло на далеко на све стране и по том јауку названо је "Јаушко гробље".

Недалеко од Јаушког гробља је и "Мехин гроб". Самохрани, стари Мехо био је бегов слуган и заљубљен у Шњеготину и људе овог села остао је и живио с њима до своје смрти. Тамо гдје му је гроб људи су га сахранили по његовој вољи и жељи. Једно мјесто се зове "Турске рудине", а тако је названо због тога што је на тим "Рудинама" погинуло више Турака у обрачуну са хајдуцима.

Све рећи о хајдуцима Шњеготине немогупе је. Њихова чета бројала је преко 60 људи, а на челу је био четобаша док су харамбаше биле на челу вијачанских, чечавских, липљанских и други дружина које су биле чести гости Шњеготине. Велику борбу Турци су имали са овим дружинама и четом баш око простора Шњеготина, јер је пут ишао преко овог села према Бања Луци, Тешњу, Травнику и Броду. Заустављани су каравани, плијењена роба, ослобађани заробљеници, отимана дјеца одвојена за јањичаре и слично. Описују се многе од тих битака, а као највећа је она на Рудинама и у селу Гарићима код Котор Вароша.За пораз на Рудинама Турци су се осветили у Гарићима тако што су искористили небудност хајдука за вријеме ручка, распалили по њима из пушака и на мјесту је остало доста мртвих, а више је рањено. Био је то најтежи пораз који су хајдуци имали на простору теслићке општине.

Предање каже да се у чечавској дружини налазила и једна жена заједно с мужем харамбашом, да су четобаше били неки Коста из Липља (Јотановић или Сувајац), Тривун Сувајац и један већи број са подручја Прњавора, Челинца, Котор Вароша и из других мјеста. Због значаја простора ту су често биле груписане јаке снаге и у главном часне и поштене с циљем заштите народа и одмазде за случај злостављања народа од стране појединаца.
Сачувано је и предање о пјесми пијаних Турака кроз Јотановиће: "ајд богати Коста од, чардака кад не смијеш бити код чардака". Коста је већ био у засједи, па је у обрачуну на брду код куће Душана Јотановића остало неколико мртвих Турака. Последњи хајдук из Шњеготине био је Стојко Цвијановић, који се предао Аутро-Угарској власти и до смрти живио мирно.

Да су хајдуци били цијењени и поштовани говори и примјер из 1999. године кад су покојни Бранко Душанић и жена му Смиља на лични захтјев сахрањени уз гроб хајдука харамбаше Милића Икића, који је обухваћен површином гробља новим проширењем. Из овог примјера се види да је већина хајдука била поштена и бедем заштите народа од насиља, а да су само појединци били "хајдуци" због пљачке.
Јединствен је примјер на нашем терену да успијева питоми кестен власништво Милана Сувајца што се и сликом потврђује.