Очауш

Оно становништва штро је остало на простору данашњег Очауша и околине послије бјежаније калуђера из манастира Ступље почистила је куга. Било је то, вјероватно, од 1813. до 1815. године. Они што су на вријеме осјетили опасност побјегли су у друга мјеста, а не у оструге и преживјели. Ово предање потврђују кужна, римска, грчка и калуђерска гробља, црквишта и приче о капелама и капелицама на овом простору, која су запуштена и о њима се не зна много, а требало би да се зна.

Неколико година касније бјежећи од зулума или тражећи нову локацију за живот, вјерује се прије 180 година, у Очаушу се појаве три брата из Херцеговине. Прича каже да су убили бега и да су тражили глави спаса. Били су на коњима. Кад су Усору прешла два коњаника, а трећи наишао примјетио је како ријека испод коњских копта тече крвава. Стао је и имао шта да види. Велика Усора је била пуна рибе. Све пастрмка на пастрмки. Позвао је браћу, па кад су то видјели било им је довољно да се одлуче и наставе живјети у Очаушу. Тако је Очаушко лице поново оживјело.

Како предање каже један је био Богдан, други Марко, а трећи Шушко. По Богдану су названи Богданићи, по Марку Марковићи, а по Шушку Мишкићи, Врела у Очаушу. Спорно је име трећег брата. Ако су по њему добили презиме Мишкићи, њему је онда име морало бити Мишко или су Мишкићи требали да се зову Шушкићи, ако је он заиста био Шушко. Након краћег времена новонастањени Очаушани довели су своје породице и тако је село поново оживјело.

Поред на далеко чувених Богданића, Мишкића Марковића, Смиљанића, Ђукарића, Станковића, Благојевића, Кљечана и других, село су украсили и Гојковићи, Готовчићи. Утврђено је да су Гојковићи из Бунића код Борка  Борака поријеклом. Вриједна мајка и млада удовица удала се за једног удовца у Очаушу и са собом довела два синчића из првог брака. Једном је било име Јово, а другом Ђуђо. Кад су одрасли стасом, гласом, радом, држањем и понашањем постали су примјер за ширу околину. Још од доласка у Очауш сви су Јову и Ђуђу звали Готовчићи мали готовани  дошли на готово. Понављајући то из дана у дан Гојковићи су прекрштени и сада се зову Готовци.

Очауш као село и људи у њему дио су наше позитивне историје, али о томе ће се вјероватно позабавити хроничари кад буду писали "Хронику Очауша".

Јово и Ђуђо су стекли бројно потомство. Ђуђо је имао четири, а Јово два сина. Број укућана се стално повећавао, па је најугледнији и најчувенији Готовац, Марко, 1948. године имао у кући преко 60 чељади. Да најстарији Марков брат Гојко није погинуо у Првом свјетском рату, а послије Другог за "издају" стријељан Ристо Готовац ова породица би била много бројнија. Широк простор и девиза старог времена: "Што нас је више заједно  јачи смо", дуго је одржавала на окупу бројне широке породице, па и Готовце.
У старо вријеме старјешина и стопаница у кући били су власт над осталим. Њихова ријеч и одлука била је неприкосновена. Посебно се поштовало оно што старјешина каже. Тако је пред смрт Ђуђо одредио: Милош ће бити чобанин, Тодор тежак, Гојко момак за све, а Марко као најспособнији и најодлучнији старјешина и домаћин велике куће.

Нешто је чуо, нешто видио и много научио од свог оца. Марко се у улози старјешине одлично сналазио и убрзо постао врло познат и цијењен.Као и сваки други човјек, знао је учинити неку грешчицу према младим укућанима, а поготово младицама, које су морале дворити старјешину и његове госте до изнемоглости. Ако би му гост на то приговорио, грубо је и на свој начин прекидао исг';ирање мозга њему као неприкосновеном газди. Велика кућа, угледан домаћин и други разлози били су повод за честе госте кући Готоваца. Непожељни гости, хајдуци, "хајдучија" и друга   пљачкашка  банда   није  се  усуђивала  доћи.  Кубуре, кремњаче, пиштољи и двојнице били су вијек приправни за дејство. Јово Жути, Инђо, Крњо, Трифун и други хајдуци и дружине никад сами нису бирали шиљега из тора Готоваца. Једном приликом покушао је то Крњо, кажу, из доњег тока Велике Усоре, али је отишао са пуним леђима сачме и без пола једног дијела задњег образа, који му је пас овчар одвалио својим оштрим зубима.

Ко буде обрађивао хронику овог дивног села имаће много тога да каже. Овдје су живјели и живе кршни, снажни и вриједни људи. Мудри су и сналажљиви. Први су се масовно опредијелили да упуте дјецу у све школе и факултете, па су Хиховим примјером тек онда кренули други иако су били ближе граду и имали много боље услове. Очауш је данас по факултетски образованим најбројнији од свих села на ширем простору, ако не и у РС. О путевима, струји, води и лијепим кућама да се и не говори.

Напредак је из дана у дан све видљивији. Ако се настави, а надати се да хоће, доћи ће вријеме кад ће се у Очаушу забијелити авионска писта, а посјетиоци из цијелог свијета уживати у изузетној природи и поново изграђеном лијепом манастиру у Црквеној испод тврђаве и градине на Ориду (Охриду одакле су у бивши манастир дошли први калуђери и по томе дали име овом брду). Учинимо све да ово више не буде Тајна око Тајна, већ истина да је сједиште манастира Ступље Црквена. Очаушани Ви сте на потезу, чекају Вас будуће генерације, па је ред да им се одужите као и историји овог краја.