Чечава

У великој води налази се велика риба, а у великом селу велики људи и легенде о њима. Наша Чечава, то највеће село на теслићкој општини, у цијелости потврђује ово вјеровање, али су и тамо горе испод Груваља многе тајне још увијек тајне. Наш вођа пута, возач је рођени Чечавац, Милош Ковачевић, али је и за њега и за нас пут на Краљичино Гувно био тајна, а поготово је био тајна сам изглед тог историјски врло познатог мјеста. Ако је њему то као мјештанину била тајна, онда није чудо да то буде тајна једном Блатничанину или Очаушанину. Но, идемо по реду:

1. Краљичино Гувно познато је од давнина, јер се о њему писало у више листова, часописа, хроника и у историји. Описати све љепоте овог дивног простора је немогуће. Он је јединствен, опојан и за око и за душу. Фотопанорама је ту недовољан представник и сликовница. Будући да је близу, али на тешком терену, ваљало би се потрудити и са бољим возилом у што већем брју посјетити ово занимљиво и изузетно лијепо мјесто. Млади без оклијевања, јер кад се краљ није двоумио да се ту ожени, зашо би Ви оклијевали да видите ово мјесто и да вам живот буде још богатији срећом и љубави.

2. О познатом храсту школи писано је такође, али је он у оно вријеме био у пуној снази, а данас је већ оронио и питање је докле ће још живјети. Надати се још бар 50-100 година, а колико сада има није. за лаичко просуђивање. Помињемо га и због наредне велике чечавске легенде.

3. Највећа чечавска легенда је прота Јеврем Станковић. О њему је писано доста, па је мени остало право да кажем само оно што ми се чини потребним подвући. Под храстом школом он је учио дјецу читању и писању, он је имао први библиотеку, фотоапарат, организатор је и градитељ школе и цркве, жртва је режима због "Младе Босне" и чувеног атентата у Сарајеву и због тога је умро прије времена. Тај свијетли и свети лик је на споменику поред саме цркве и недалеко од оронулог храста школе, па заљубљенику у историју не преостаје ништа друго него да и нехотице помисли: како се лијепо гледају, радују, разговарају и договарају о могућој већој срећи од ове коју цивилизација данас има и жели. Његово велико људско срце било је и поетско. Опис предања из прошлости Чечаве и околине из 1882. године велики је његов дар за све који воле своју историју, своју земљу и народ, а велики прота био је баш такав.

4. Поп Стојан Станковић, изгнаник из школе због дјеловања у "Младој Босни", мобилисан у аустријску војску и чим је навршио 18 година упућен на фронт. Као велики свештеник и човјек био је радо слушан, а његови савјети врло практични и поучни. Његов рецепт за страшљиве лопове био је: "А ти немој, па се не бој". Кад је требало спасити неку велику вриједност и направити велики резултат у раду говорио је: "За добар посао нема свеца". По његовом схватању добар посао је света ствар и поштовање самог свеца, а кад се посао заврши свечаност славља и поштовања светковине изгледа величанственије и радосније. Јер, сви свеци су се жртвовали за народ и због тога су или постали жртве или су се прославили у заштити народних интереса. О жалосним изузецима не трошимо ријечи нека о томе суде народи чија је част у питању. Поп Стојан Станковип био је у Теслићу велика личност за све људе без разлоке којој вјери или нацији припадали што још више чини великим његове претке и потомке.

5. Имена неких од легенди из Чечаве описане су у другим књигама, а нека још и уклесана на прелијепом споменику свих жртава палих у Другом и последњем отаџбинском рату.


ЧЕЧАВА СРЦЕ ДУХОВНОСТИ

Док су ријетки појединци са подручја Усора и Укрина имали срећу и част да уче прва слова у Имљанима, Чечава је имала један млади храстић, који је ширио своје гране и растао да би био и њена прва школа. Растао је брзо и створио крошњу кроз коју су ријетке капи кише стизале под стабло. Био је као велики јаки кишобран.

- Међу првим ђацима у школи под храстом био је мој отац Илија, родом из Радње Липићи. За двије године школовања није ишао кући, а за то вријеме умро му је отац и мајка. Послије школе чувао је козе и слушао своју баку попадију док му је учитељ био поп Јеврем Станковић. Кад је с пратњом дошао кући и чуо шта му је било с родитељима ожалостио се. Његова туга је била тим већа што су му стричеви (4-5 стричева) били одурни и према њему нетрпељиви. Зато је одлучио да се врати у Чечаву код баке, а поп Јеврем му је преписао нешто земље, благословио га и рекао му да ће бити срећан и честит. Оженио се у 17 години и морам рећи да смо сви ми његови потомци срећни рекао ми је Дејан Пејчић 86-годишњи чечавски глумац и ратник.

Чечава је велика дуга и широка. О њој се писало и пише, али никада се све исцрпити не може. Имала је она и има људи који раде и граде историју, а кад је то тако онда се увијек има шта ново казати.
- Да није било Амбарићева и Амбаришта тешко би се преживјело с беговима. Издају године, бег узме своје, а народу остане мало. Људи се досјете, па направе тајне амбарове у Амбарићевој коси и у Трновачи амбариште. Ту се скривала храна, а онда дијелила народу по потреби и заслузи каже Милош Ковачевић родом из Чечаве. То потврђује и Пејичић Дејан нашироко говорећи о тешкој прошлости.

- Било је више дана у мом животу који су тужни и жалости, а први је био кад ми је погинуо најбољи друг и пријатељ Ристо Петровић на Котор Варошу 19.02.1942. године. Видим ја њему лије крв низ лице из главе, а он ми рече: "Дејане, брате, бјежи, ја не могу тешко сам рањен" - каже ми Ристо. Клону му глава и он заспе, а борба се тешка води. Узмем ја његову трубу, а Мирко Вучић пушку, па се повучемо на сигурнији положај. Чујемо да има много мртвих и рањених, а посебно у Јошавачкој чети. Сипају оптужбе о кривцима и издаји, али наша бол и туга се тиме не умањује. Био је то први неуспјели напад на непријатеља каже Дејан.

Тешко је то кад са човјеком какав је био Ристо идеш четири године у школу, глумиш у ђачким клупама, па на даскама, другујеш и сродиш се као с рођеним братом, а он погине. Четири године њему је дјед Симеун Петровић доно-сио храну из Осивице у Чечаву, а спремало му се у кући Богдана Станковића, чија је сестра Ђука била удата за Ристиног брата Бранка, па је умрла од шпањолке. Ристо је из велике куће и чувене породице. Био је друг над друговима, а нас двојица смо били нераздвојни и никад га прежалити нећу као ни своје најрођеније које сам, на жалост, губио у борби, па и овом последњем несретном рату. Туга је тешка болест, а кад се жалости понављају треба то издржати каже Дејан.

У широкој причи о злу времену и злим људима никад да се све каже, а кад се такви често појављују о добру се нема шта ни да каже, јер му они ни нос помолити не дају, а камо ли да дође.

- Ничија сила није до вијека. Колико приче је било о силном Беги Махмутовићу, па кад је "дошла цица на колица" и он је савио роге, а скрстио руке и молио помоћ и заштиту. Тако је на његов рачун спјевана пјесма у народу... "Иде Бего Шајбајковцу фирми да га Коста и Јовица прими. Ћути бего ти си добре ћуди, де ти ради ко и други људи"... Примили су га Коста Липић и Јовица Ковачевић на посао, мада је код народа био омрзнут као десетар, субаша и вођа шуцкора за вријеме Аустрије. По томе и низу других примјера морам признати да ми зло брзо забoрављамо, а добрим враћамо и ономе ко то није заслужио. Само добро 6и било кад би сви људи и народи тако чинили, онда зла никада не би ни било закључује Дејан Пејичић своју причу жалећи се на честу и тешку главобољу због које је и овог пута морао да прилегне.

Ово легендарно село и префињени људи у њему маме дошљака на поновни сусрет. Ко хоће да зна све о Чечави и да заволи Чечаву нек је често посјећује, а сигурно ће бити драг гост и пријатељ мудрих људи и добрих домаћина чије је чрјство немјерљиво. Оно се потврдило и у недавно минулом сукобу на овим нашим просторима што ће бити још један лијеп повод за описивање Чечаве и Чечаваца.